Legende kriketa

Зато што није у непрестаном покрету, зато што играчи нису у сталној јурњави вођени ритмом  утакмице, у крикету се лагано откривају карактери протагониста. У сећању остаје урезан не резултат и статистика, већ човек. Никоме не пада на памет да пита за просек ударања Џозефа Гаја, играча Нотингемшира за кога је Вилијем Кларк, његов саиграч и капитен прве познате селекције Енглеске, рекао да је био „елеганција, сува елеганција, достојан да игра пред краљицом у њеном салону“. Понсфорд је постигао више трчања него Р.Х.Спунер – но то има исту важност као кад бисмо ценили податак Шостаковичева симфонија има више нота него Моцартова. Човек је у крикету – стил.

Није нам познат, нити нас занима, просек бацања „Буцка“ Стивенса, који је сваког летњег јутра у Хамблдону устајао у цик зоре како би одабрао пич. Наиме, у то време бацање новчића није само одлучивало о улози екипе у првом инингсу, већ је и омогућавало „победнику“ да одабере и пич на коме ће се утакмица одиграти. „Буцко“ је волео да баца праве пројектиле, па је увек бирао пич са нагибом. „Буцкови“ наследници били су Емот Робинсон и Роудс, који су једном приликом испитивали пич у Лидсу после јутарње кише. Сунце је огрејало нешто пре ручка, а Роудс и Емот су својим вештим прстима притискали текстуру тла. „У четири ће се просушити“, рече Роудс. Емот поново опипа пич, а затим одговори: „Не, Вилфреде, у пола пет“.

Стање терена је кључ сваке крикет утакмице, ниједна друга игра не зависи толико од временских и материјалних услова. Скор 100-3, може бити добар или лош, у зависности од тога у каквом је стању пич... Све док не узмемо у обзир све материјалне и временске услове – укључујући и правовремену примену тешког ваљка – не можемо сабрати два и два. Што се тиче ране, Хамблдонске епохе, од ње нам остају само сећања на карактер и дух игре; технички, „Хамблдонски“ крикет је тек лабаво везан чак и за крикет педесет година након њега. Хамблдонци су, као што је познато, бацали „одоздо“, подбацивањем; тек је након Хамблдонске епохе, маја 1828.године, МCC легализовао бацање „одозго“. Ново правило допуштало је да шака буде подигнута до нивоа лакта, а рука хоризонтално испружена. После седам година, нови компромис у правилима: шака у којој се налази лоптица може бити подигнута до висине рамена. Још је 1788. Том Вокер из Хамблдона експериментисао са бацањем „одозго“, али је тек Џон Вилс, 1822, махнуо црвеним плаштом револуције пред  носом самог Лорда. Он је отварао бацање за Кент против МCC-а, а судија није часио ни часа да досуди „но-бол“; Вилс је одбио да настави да игра, достојанствено узјахао свог коња, и, по речима Х.С. Алтама, одјездио са Лордса и из историје крикета.

Међутим, Пандорина кутија је отворена. „Нови“ стил бацања рушио је све пред собом; екипа Сасекса, предвођена Лиливајтом, бацала је „одозго“ таквом силином да је, два пута у три меча, просто разбила екипу „Остатка Енглеске“. У наредних тридесет година, ово бацање је изградило нотну кобилицу у симфонијском развоју крикета, а до савршенства су га довели Алфред Мин, Лиливајт и Кафин. Ту већ можемо говорити о рађању „модерног“ крикета.

Но, Хамблдонци су са своја бацања вршили једнако жестоко. Дејвид Харис је подбацивао тако да се лоптица нагло дизала од тла, ломећи прсте противничких ударача. Бретова бацања су била тако застрашујућа да је Том Суетер, викет кипер, проглашен за хероја јер је могао да стампује противничког ударача. Треба подсетити да ни он ни ударач у то време нису носили нити оклоп нити рукавице. Необјашњив стил мајстора подбацивања није подразумевао обична, млака, учтива лоб бацања налик куглању, како би се могло помислити. Најрен је за Дејвида Хариса написао да је свом силином избацивао лоптицу готово испод пазуха, а пола века касније Ричард Дафт је за Кларка рекао да „у последњем часу нагло савије лакат скоро до рамена“.

Браун из Брајтона је бацао тако хитро да предање каже да је једном приликом убио пса на самој граници терена. Та иста лоптица претходно је пробила капут којим је филдер на лонг-стопу покушао да је заустави. Тај догађај је датиран око 1818, време када је ера Хамблдона већ давно прошла зенит. Вероватно је Браун из Брајтона био један од тихих весника револуције. Сумњам да је могао подбацивањем убити пса, осим ако није бацао попут гос'н Лафија из Дикенсовог Пиквик клуба, који би се „у муклој тишини“ повукао пар корака назад, подигао лоптицу до ока где би је задржао неколико тренутака, а затим викнуо „Играј“, па би хитнуо лоптицу право на средњу стативу викета који је бранио гос'н Дамкинс. 

Па ипак, да ли је извесно да би на Хамблдонском буњишту, против подбацивања Дејвида Хариса, за просечног данашњег ударача наоружаног тадашњом опремом, са тророгим шеширом на глави, стизање скора од педесет трчања било дечја игра? У Златно доба ударача, на беспрекорним пичевима, Симпсон-Хејвард је бацао споре лобове на ужас и нелагодност софистицираних, разноврсних, лаконогих ударача као што су  Џони Тилдесли, А.С.Мекларен, Дејвид Дентон; у три тест меча у Јужној Африци узео је 21 викет за по 15 трчања, играјући против највећих имена тамошњег крикета. Сувисло је закључити да, ако би се нашли на Хемблдонској пољани, бранећи викет и цеванице против „Буцка“ који би по обичају одабрао пич са нагибом, неки модерни хероји би се засигурно нашли у небраном грожђу. Можда би доживели судбину несретног играча по презимену Лад, кога је Џон Џексон, један од великана нотингемског крикета из периода пре Ларвуда, да будемо прецизнији 1856-1862, погодио директно у стопало. Сироти Лад је поскакивао у агонији, а Џексон је апеловао за LBW, но судија је само рекао „Није избачен“. „Можда и нисам, ал' одох ја“, одговорио је Лад. Двометраш и стокилаш, Џексон једном приликом се пожалио да никада није узео десет викета у једном инингсу, али је озарено додао да је играјући за екипу Севера Енглеске против Југа: „избацио деветорицу и обогаљио Џонија Виздена тако да није могао да настави меч, што није лоше, зар не?“ 

(наставиће се) 

• Фебруар 2012 [1]
• Јануар 2012 [2]
• Децембар 2011 [6]

• Генерална [1] 
• Играчи [6] 
• Преводи [2] 

• Легенде крикета

• Невил Кардус – Од Хамблдона до Лордса - први део