Legende kriketa

Можемо претпоставити да је појава брзог бацања „одозго“ убрзала појаву и моду високих цилиндара, који су наследили дивне тророге шешире, омиљене међу играчима Хемблдонске ере. У првој „Свеенглеској“ селекцији, свечани високи шешир красио је усправни став Фулера Пилча, кога ћу бити слободан да опишем као Вулија кентског крикета у периоду 1835-1855, иако је реч о десноруком ударачу рођеном у Норфоку. Премда мајстор свог заната, терени су често били неуређени, па је једном затражио паузу на самом почетку меча, позајмио косу од једног мештанина и мало скратио траву. Све до 1849. било је забрањено чистити или ваљати пич између инингса, а чак и онда је то рађено не претерано темељно, ваљак није био тежи од онога који данас користимо за приватне баште и травњаке. Палице су биле без избочина, цело „тело“ палице било је једнаке дебљине, а дршка и тело палице били су направљени од једног комада дрвета. Ударач је, несумњиво, трпео знатан физички бол и психички стрес ако би брзу лоптицу ударио доњим делом палице. Прва дршка која се посебно убацивала у тело палице произведена је 1853. Први експерименти за заштитом за цеванице, непознато у Хемблдону, одвијали су се око 1836. Развој овог изума убрзала су брза бацања „одозго“ и њихов негативан утицај на здравље, тако да су 60-тих година заштита, тзв „педс“ и рукавице постали обавезни реквизити, иако су они по амортизацији и снази „прве линије одбране“ били далеко од оних којима данас располажу „сурови ратници“ Ланкашира и Јоркшира.  

Опасност од озбиљних повреда скоро да је ишчезла из врхунског крикета. Чак и када је Ларвуд у дело спроводио „Бодилајн“, нико није био убијен, па чак ни тешко повређен; опасност је, пак, лебдела у ваздуху, новине су брујале о овом „дивљаштву“. Међутим, опасности са којима су се суочавали стари ударачи против брзих бацања на руралним, неравним теренима тешко су се могле предвидети. Долазила су без упозорења, дуга лоптица могла се одбити вертикално од бусена земље и нокаутирати човека са палицом. На самом почетку историје брзих бацања, Алфред Мин је једном добио тако јак ударац у ногу да је једва могао да стоји, коначно је морао да се повуче а  затим, Ричард Дафт приповеда: „нога му је изгледала језиво. Дуго је био везан за кревет, а лекар је чак размишљао и да му је ампутира. На сву срећу, одустао је од те мере па је Гос'н Мин опет проходао.“ Мин, ситни земљопоседник из Кента, рођен 1807, од ране младости, па до неколико година пред смрт, 1861, сматран је за првог опште признатог великана крикета. Био је права људина, висок метар и деведесет сантиметара, а тежак око сто тридесет килограма, па ипак, куне се Дафт, „ништа у његовим покретима није одавало тромост и трапавост, они су, штавише, били сасвим хитри и елегантни“.

Заиста, он је уписан у крикет историју као први прави брзи бацач, а има индиција и да је могао да направи „брејк“ са лег на оф стативу. Умро је у педесет четвртој години живота, а заувек је остао упамћен не по статистичким параметрима, већ по свом „великом и храбром срцу“. Стихове посвећени Мину, од којих су последњи, заиста, права поезија,  потписао је В.Џ. Праус (овде их наводим у оригиналу):

With his tall and stately presence, with his nobly moulded form,

His broad hand was ever open, his brave heart was ever warm,

All were proud of him, all loved him. As the changing seasons pass,

As our champion lies a-sleeping underneath the Kentish grass,

Proudly, sadly we will name him – to forget him were a sin –

Lightly lie the turf upon thee, kind and manly Alfred Mynn.

 Ниједан други спорт не би могао да инспирише овакав реквијем за једног играча, јер крикет пружа довољно простора људима да открију и потврде свој карактер. Сати се проводе заједно на терену; лоптица често мирује, па има времена за коментаре и разговор. Између овера, после пада викета, у слипу док бацач лагано хода назад на почетак залета – људска природа има прилику да се искаже у свој својој величини. За све то време публика седи свуда унаоколо, а играчи као да заборављају да су непрестано под њиховим надзором, иако их често ритам и процедуре крикета излажу њиховом будном оку попут глумаца на позорници. И, заиста, када се осврнемо и погледамо прошле сезоне и епохе, не размишљамо о рекордима, резултатима, статистици, већ се увек враћамо људима, карактерима, духовима, призорима, који су се полако, годинама, развијали пред  очима нас и наших предака од Хемблдонске ливаде па до Лордса.

Невил Кардус, Енглески крикет, 1945.

• Фебруар 2012 [1]
• Јануар 2012 [2]
• Децембар 2011 [6]

• Генерална [1] 
• Играчи [6] 
• Преводи [2] 

• Легенде крикета

• Невил Кардус – Од Хамблдона до Лордса - први део