Када је 1915.године преминуо у 67. години живота, Лорд Харис, први капитен енглеске репрезентације, одао је В.Џ.Грејсу пошту речима: „Тешко је и замислити да ће се такав спој снаге, концентрације, координације, оштрог ока, посвећености и здравља поново родити.“ Ево, већ је прошло 97 година од смрти В.Џ. Грејса, па ипак његову слику и појаву још ниједан играч није засенио. Током четрдесетогодишње играчке каријере, његово лице је у викторијанској Енглеској и колонијама постало препознатљиво као лик Мики Мауса данас.
Било му је тек петнаест година када је за Бристол & Дистрикт постигао 32 и 22 трчања у мечу против селекције Ол-Ингланд XI (прва „права“ репрезентација Енглеске, за коју је Грејс наступао, оформљена је 1880.), а пуних педесет седам када је у свом последњем инингсу постигао 74 трчања у мечу Господе против Играча. Од 1868 до 1908. године био је играч и капитен Енглеске, Глостершира, МКК, „Господе“ и других селекција.
Лекар по образовању, играо је крикет у својству аматера, јер тада онај ко је имао других прихода (читај, племство и велепоседници) није могао играти за новац. Термин „професионалац“ тада је имао приличну негативну конотацију, и означавао је „мученика“ који је морао да игра крикет за паре. Ипак, то треба узети са резервом, јер је В.Џ.Грејс зарађивао од крикета много више него сви остали „профи“ играчи.
Поред 54.896 трчања, узео је 2.876 викета. Упитан, једном приликом, који му је најдражи инингс одабрао је онај у коме је постигао 400 нот-аут, током 13 и по часова, у неформалном мечу Јужноенглеских XI против 22 играча Гримзби & Дистрикта, у Гримзбију 1876. „Сва двадесет двојица су стајала у пољу, а трава је намерно била неошишана.“
Изузетно, чак можда и претерано, такмичарски настројен, био је колико популарна, толико и контроверзна личност. Олраундер у крикету, био је суви таленат и за друге спортове. Као младић био је шампион у трчању на 440 јарди са препонама, а успешно је наступао и за тадашњи фудбалски клуб Вондерерс.
Како то обично бива, велике и успешне људе често прате приватне трагедије, тако да је и доктору Грејсу умрло двоје деце, а кажу и да његов однос са супругом није био баш најприснији. Међутим, тврдог и чврстог карактера, говорио је да „не постоји криза већ само следеће бацање“.
Завршио бих ову кратку причу о највећој легенди завршетком текста Џефри Мурхауса у издању Виздена за 1988. годину: „Он, лично, никада није био мој херој, нарочито не од када сам у раној младости сазнао да је понекад био бесрамни преварант у игри за коју су ме сви убеђивали да је беспрекорно часна и поштена. Па ипак, наздравићу и овог осамнаестог јула у знак сећања на њега због његовог невероватног талента, због његове невероватне вештине ударања, која је више од свега заслужна за издизање крикета од обичне деветнаестовековне разоноде, познате пре свега по могућности клађења на њу, до врхунског спорта. “
Неколико чланака о Грејсу (наравно, на енглеском):
http://www.espncricinfo.com/magazine/content/story/75862.html
http://www.espncricinfo.com/ci/content/story/151676.html
http://century.guardian.co.uk/1910-1919/Story/0,6051,99003,00.html
Можда није најбољи светски играч свих времена, али јесте највећа звезда пакистанског крикета и вероватно други најбољи олраундер у историји (експерти тврде да је бољи само Гери Соберс). Бизнисмен, филантроп, плејбој, свеприсутна јавна личност и вероватно наредни председник Исламске републике Пакистан, свакако је једна од легенди крикета двадесетог века.
Лепи и богати „Принц Пакистана“ крунисао је своју каријеру предводећи као капитен своју селекцију до прве титуле првака света у Аустралији и Новом Зеланду 1992. године. До тада је у тест мечевима узео 362 викета и постигао 3807 трчања уз шест „стотки“. Две од тих стотки убележио је као шести у ударачком поретку екипе, три као седми и једну као осми, тако да можемо само претпоставити колико ли би их тек постигао да је „на палицу“ улазио раније. На врхунцу форме био је у сезони 1982-83, када је у тест серији против Индије узео четрдесет викета уз просек бацања 13.95! Статистика каже да га његови просеци (ударачки - 37 трчања по утакмици, бацачки - 22 трчања по викету) постављају на чело квартета олраундера који је доминирао тест крикетом осамдесетих (остала тројица су Ијан Ботам, Ричард Хедли и Капил Дев).
Као младић из имућне паштунске породице отишао је на студије политичких наука, економије и филозофије на Оксфорд, због чега је клупски крикет у Пакистану мало играо већ је каријеру провео у Вустерширу и Сасексу. Иако нипошто није био лош студент, више од књиге (а можда и од палице и лоптице) интересовали су га ноћни живот високе класе у Лондону и, хвала Богу, жене. Ипак, његова појава, образованост, речитост и гламур који га је пратио, невиђено су утицали на популаризацију крикета у Пакистану. Од бројних реклама које је снимио, у овој се појављује са Васимом Акрамом
Канова популарност није опала после завршетка играчке каријере. Одмах пошто је „окачио палицу о клин“, основао је прву онколошку болницу у Пакистану, а затим је постављен за почасног проректора Универзитета Бредфорд и УНИЦЕФ-овог специјалног представника за спорт. Пише редовне колумне за Дејли Телеграф и Гардијан, а аутор је и неколико књига. Међутим, тренутно је у првом плану његов политички ангажман. Наиме, Имран Кан је 1996. основао политичку странку „Покрет за правду“ http://www.insaf.pk/ и после пуних петнаест година, мање-више, неуспешног деловања, коначно је доспео на сам врх листе најпопуларнијих политичара и постао главни претендент за председника на следећим изборима.
Можемо претпоставити да је појава брзог бацања „одозго“ убрзала појаву и моду високих цилиндара, који су наследили дивне тророге шешире, омиљене међу играчима Хемблдонске ере. У првој „Свеенглеској“ селекцији, свечани високи шешир красио је усправни став Фулера Пилча, кога ћу бити слободан да опишем као Вулија кентског крикета у периоду 1835-1855, иако је реч о десноруком ударачу рођеном у Норфоку. Премда мајстор свог заната, терени су често били неуређени, па је једном затражио паузу на самом почетку меча, позајмио косу од једног мештанина и мало скратио траву. Све до 1849. било је забрањено чистити или ваљати пич између инингса, а чак и онда је то рађено не претерано темељно, ваљак није био тежи од онога који данас користимо за приватне баште и травњаке. Палице су биле без избочина, цело „тело“ палице било је једнаке дебљине, а дршка и тело палице били су направљени од једног комада дрвета. Ударач је, несумњиво, трпео знатан физички бол и психички стрес ако би брзу лоптицу ударио доњим делом палице. Прва дршка која се посебно убацивала у тело палице произведена је 1853. Први експерименти за заштитом за цеванице, непознато у Хемблдону, одвијали су се око 1836. Развој овог изума убрзала су брза бацања „одозго“ и њихов негативан утицај на здравље, тако да су 60-тих година заштита, тзв „педс“ и рукавице постали обавезни реквизити, иако су они по амортизацији и снази „прве линије одбране“ били далеко од оних којима данас располажу „сурови ратници“ Ланкашира и Јоркшира.
Опасност од озбиљних повреда скоро да је ишчезла из врхунског крикета. Чак и када је Ларвуд у дело спроводио „Бодилајн“, нико није био убијен, па чак ни тешко повређен; опасност је, пак, лебдела у ваздуху, новине су брујале о овом „дивљаштву“. Међутим, опасности са којима су се суочавали стари ударачи против брзих бацања на руралним, неравним теренима тешко су се могле предвидети. Долазила су без упозорења, дуга лоптица могла се одбити вертикално од бусена земље и нокаутирати човека са палицом. На самом почетку историје брзих бацања, Алфред Мин је једном добио тако јак ударац у ногу да је једва могао да стоји, коначно је морао да се повуче а затим, Ричард Дафт приповеда: „нога му је изгледала језиво. Дуго је био везан за кревет, а лекар је чак размишљао и да му је ампутира. На сву срећу, одустао је од те мере па је Гос'н Мин опет проходао.“ Мин, ситни земљопоседник из Кента, рођен 1807, од ране младости, па до неколико година пред смрт, 1861, сматран је за првог опште признатог великана крикета. Био је права људина, висок метар и деведесет сантиметара, а тежак око сто тридесет килограма, па ипак, куне се Дафт, „ништа у његовим покретима није одавало тромост и трапавост, они су, штавише, били сасвим хитри и елегантни“.
Заиста, он је уписан у крикет историју као први прави брзи бацач, а има индиција и да је могао да направи „брејк“ са лег на оф стативу. Умро је у педесет четвртој години живота, а заувек је остао упамћен не по статистичким параметрима, већ по свом „великом и храбром срцу“. Стихове посвећени Мину, од којих су последњи, заиста, права поезија, потписао је В.Џ. Праус (овде их наводим у оригиналу):
With his tall and stately presence, with his nobly moulded form,
His broad hand was ever open, his brave heart was ever warm,
All were proud of him, all loved him. As the changing seasons pass,
As our champion lies a-sleeping underneath the Kentish grass,
Proudly, sadly we will name him – to forget him were a sin –
Lightly lie the turf upon thee, kind and manly Alfred Mynn.
Ниједан други спорт не би могао да инспирише овакав реквијем за једног играча, јер крикет пружа довољно простора људима да открију и потврде свој карактер. Сати се проводе заједно на терену; лоптица често мирује, па има времена за коментаре и разговор. Између овера, после пада викета, у слипу док бацач лагано хода назад на почетак залета – људска природа има прилику да се искаже у свој својој величини. За све то време публика седи свуда унаоколо, а играчи као да заборављају да су непрестано под њиховим надзором, иако их често ритам и процедуре крикета излажу њиховом будном оку попут глумаца на позорници. И, заиста, када се осврнемо и погледамо прошле сезоне и епохе, не размишљамо о рекордима, резултатима, статистици, већ се увек враћамо људима, карактерима, духовима, призорима, који су се полако, годинама, развијали пред очима нас и наших предака од Хемблдонске ливаде па до Лордса.
Невил Кардус, Енглески крикет, 1945.
Зато што није у непрестаном покрету, зато што играчи нису у сталној јурњави вођени ритмом утакмице, у крикету се лагано откривају карактери протагониста. У сећању остаје урезан не резултат и статистика, већ човек. Никоме не пада на памет да пита за просек ударања Џозефа Гаја, играча Нотингемшира за кога је Вилијем Кларк, његов саиграч и капитен прве познате селекције Енглеске, рекао да је био „елеганција, сува елеганција, достојан да игра пред краљицом у њеном салону“. Понсфорд је постигао више трчања него Р.Х.Спунер – но то има исту важност као кад бисмо ценили податак Шостаковичева симфонија има више нота него Моцартова. Човек је у крикету – стил.
Није нам познат, нити нас занима, просек бацања „Буцка“ Стивенса, који је сваког летњег јутра у Хамблдону устајао у цик зоре како би одабрао пич. Наиме, у то време бацање новчића није само одлучивало о улози екипе у првом инингсу, већ је и омогућавало „победнику“ да одабере и пич на коме ће се утакмица одиграти. „Буцко“ је волео да баца праве пројектиле, па је увек бирао пич са нагибом. „Буцкови“ наследници били су Емот Робинсон и Роудс, који су једном приликом испитивали пич у Лидсу после јутарње кише. Сунце је огрејало нешто пре ручка, а Роудс и Емот су својим вештим прстима притискали текстуру тла. „У четири ће се просушити“, рече Роудс. Емот поново опипа пич, а затим одговори: „Не, Вилфреде, у пола пет“.
Стање терена је кључ сваке крикет утакмице, ниједна друга игра не зависи толико од временских и материјалних услова. Скор 100-3, може бити добар или лош, у зависности од тога у каквом је стању пич... Све док не узмемо у обзир све материјалне и временске услове – укључујући и правовремену примену тешког ваљка – не можемо сабрати два и два. Што се тиче ране, Хамблдонске епохе, од ње нам остају само сећања на карактер и дух игре; технички, „Хамблдонски“ крикет је тек лабаво везан чак и за крикет педесет година након њега. Хамблдонци су, као што је познато, бацали „одоздо“, подбацивањем; тек је након Хамблдонске епохе, маја 1828.године, МCC легализовао бацање „одозго“. Ново правило допуштало је да шака буде подигнута до нивоа лакта, а рука хоризонтално испружена. После седам година, нови компромис у правилима: шака у којој се налази лоптица може бити подигнута до висине рамена. Још је 1788. Том Вокер из Хамблдона експериментисао са бацањем „одозго“, али је тек Џон Вилс, 1822, махнуо црвеним плаштом револуције пред носом самог Лорда. Он је отварао бацање за Кент против МCC-а, а судија није часио ни часа да досуди „но-бол“; Вилс је одбио да настави да игра, достојанствено узјахао свог коња, и, по речима Х.С. Алтама, одјездио са Лордса и из историје крикета.
Међутим, Пандорина кутија је отворена. „Нови“ стил бацања рушио је све пред собом; екипа Сасекса, предвођена Лиливајтом, бацала је „одозго“ таквом силином да је, два пута у три меча, просто разбила екипу „Остатка Енглеске“. У наредних тридесет година, ово бацање је изградило нотну кобилицу у симфонијском развоју крикета, а до савршенства су га довели Алфред Мин, Лиливајт и Кафин. Ту већ можемо говорити о рађању „модерног“ крикета.
Но, Хамблдонци су са своја бацања вршили једнако жестоко. Дејвид Харис је подбацивао тако да се лоптица нагло дизала од тла, ломећи прсте противничких ударача. Бретова бацања су била тако застрашујућа да је Том Суетер, викет кипер, проглашен за хероја јер је могао да стампује противничког ударача. Треба подсетити да ни он ни ударач у то време нису носили нити оклоп нити рукавице. Необјашњив стил мајстора подбацивања није подразумевао обична, млака, учтива лоб бацања налик куглању, како би се могло помислити. Најрен је за Дејвида Хариса написао да је свом силином избацивао лоптицу готово испод пазуха, а пола века касније Ричард Дафт је за Кларка рекао да „у последњем часу нагло савије лакат скоро до рамена“.
Браун из Брајтона је бацао тако хитро да предање каже да је једном приликом убио пса на самој граници терена. Та иста лоптица претходно је пробила капут којим је филдер на лонг-стопу покушао да је заустави. Тај догађај је датиран око 1818, време када је ера Хамблдона већ давно прошла зенит. Вероватно је Браун из Брајтона био један од тихих весника револуције. Сумњам да је могао подбацивањем убити пса, осим ако није бацао попут гос'н Лафија из Дикенсовог Пиквик клуба, који би се „у муклој тишини“ повукао пар корака назад, подигао лоптицу до ока где би је задржао неколико тренутака, а затим викнуо „Играј“, па би хитнуо лоптицу право на средњу стативу викета који је бранио гос'н Дамкинс.
Па ипак, да ли је извесно да би на Хамблдонском буњишту, против подбацивања Дејвида Хариса, за просечног данашњег ударача наоружаног тадашњом опремом, са тророгим шеширом на глави, стизање скора од педесет трчања било дечја игра? У Златно доба ударача, на беспрекорним пичевима, Симпсон-Хејвард је бацао споре лобове на ужас и нелагодност софистицираних, разноврсних, лаконогих ударача као што су Џони Тилдесли, А.С.Мекларен, Дејвид Дентон; у три тест меча у Јужној Африци узео је 21 викет за по 15 трчања, играјући против највећих имена тамошњег крикета. Сувисло је закључити да, ако би се нашли на Хемблдонској пољани, бранећи викет и цеванице против „Буцка“ који би по обичају одабрао пич са нагибом, неки модерни хероји би се засигурно нашли у небраном грожђу. Можда би доживели судбину несретног играча по презимену Лад, кога је Џон Џексон, један од великана нотингемског крикета из периода пре Ларвуда, да будемо прецизнији 1856-1862, погодио директно у стопало. Сироти Лад је поскакивао у агонији, а Џексон је апеловао за LBW, но судија је само рекао „Није избачен“. „Можда и нисам, ал' одох ја“, одговорио је Лад. Двометраш и стокилаш, Џексон једном приликом се пожалио да никада није узео десет викета у једном инингсу, али је озарено додао да је играјући за екипу Севера Енглеске против Југа: „избацио деветорицу и обогаљио Џонија Виздена тако да није могао да настави меч, што није лоше, зар не?“
(наставиће се)
Када је Нелсон Мендела после 27 година проведених у затвору примио првог госта из Аустралије упитао га је „Да ли је Дон Бредман још жив?“. Сер Доналд се сматра за најпознатијег Аустралијанца свих времена. Разлог томе је једноставан, наиме, ни у једном другом спорту један играч није био толико доминантан и обожаван као Дон Бредман. Математичар Чарлс Дејвис утврдио је да би у другим спортовима са лоптом неко могао да се мери са Бредманом те бројке изгледале овако: у бејзболу такав ударач би морао да има просек 0.394, а у кошарци да просечно постиже 43 поена по утакмици.
Пуким увидом у статистику можемо закључити да Аустралијанци имају разлог за проглашавање Бредмана за полубожанство: у 338 инингса у мечевима прве-класе (за неупућене, реч је о мечевима са неограниченим бројем инингса, како репрезентативним тзв. „тест мечевима“, тако и клупским, који немају „тест“ епитет) постигао је 117 „стотки“ са невероватним просеком од 95.14 трчања по мечу. У 52 тест меча која је одиграо за Аустралију постигао је 29 стотки, са просеком 99.94 трчања по мечу!
http://www.youtube.com/watch?v=7sXwFKSL7i4
Публика је долазила на стадионе само због њега, а један од његових саиграча рекао је да имати њега у тиму аутоматски даје стотку предности над противником. Како би проверили да ли је заиста реч о обичном смртнику, енглески капитен Даглас Џардин осмислио је заједно са стручним штабом злогласну – и од тада забрањену- „Бодилајн“ тактику, што преведено на прост језик значи да су полубожанство непрестано гађали у главу и ребра. (кога занима може да погледа изврстан документарац о тој тест серији http://www.youtube.com/watch?v=5ulLj2seaPc)
Као и многи други спортски великани, Бредман је рођен у скромној породици, у провинцијској забити, далеко од светлости велеграда. Детињство је провео бесомучно играјући крикет, међутим уместо палице користио је крикет стативу, а уместо крикет лоптице – лоптицу за голф. Сматра се да је на тај начин постигао до тада (а и од тада) невиђену координацију ока и руке, што га је, наравно, довело до бриљантне каријере професионалног играча.
После завршетка играчке каријере, остао је у крикету још три деценије, прво као администратор, па затим као селектор националне репрезентације и коментатор.
На жалост, у приватном животу није имао много среће. Најстарији син му је умро још као одојче, средњи син је боловао од дечје парализе, а најмлађа кћерка од церебралне парализе. Скоро читав живот после завршетка каријере провео је повучено у истој, скромној кући у предграђу Аделејда. У легенду се преселио (и потврдио гласине да је, заправо, обичан смртник) 25. фебруара 2001. године.
Имам част да по први пут на српском језику (и ћирилици) пишем о таквим именима овог древног спорта као што су В.Џ.Грејс, сер Доналд Бредман, Брајан Лара, Сачин Тендулкар, Вакар Јунис, Малколм Маршал, Шејн Ворн и многим другима. Такође, колико ми време допусти, приређиваћу преводе текстова најчувенијих хроничара и љубитеља крикета (Самјуел Бекет, Харолд Пинтер, Џон Клиз, Невил Кардус, Џон Арлот...), текстова који имају култни статус у спортском новинарству и публицистици на енглеском говорном подручју.
| « | Децембар 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Фебруар 2012 [1]
- Јануар 2012 [2]
- Децембар 2011 [6]
